У ТИТЕЛУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „НЕВИЂЕНА СРБИЈА“

0
378

НБ „Стојан Трумић“ , угостила је у Свечаној сали СО Тител, Владу Арсића, писца који је у току свога стваралачког деловања био новински сарадник, уредник и истраживач…Рођен је у Београду 1963. године, а новинарску каријеру започео је 1985.године у Вождовачким новинама. Писао је за НОН- Нове омладинске новине, часопис који је издавао Савез социјалистичке омладине Србије, за магазин Бре, Илустровану Политику, Националну ревију… био је уредник у Хоризонту, ревији Сат и дневном листу Press…До сада је написао стотине репортажа о људима и њиховим судбинама.Био је и први уредник телевизијске серије „Од злата јабука“.

Влада Арсић је дошао првенствено да представи своју нову књигу „Невиђена Србија-Најлуђе сторије из наше историје“, али је искористио прилику да понешто каже и о својим другим књигама, као што су „Бродолом“, „Лоптање ђавола“, „Армагедон“, „Кад звона занеме“, „Ноћ Архангела“…Понајвише се задржао на књизи „Бродолом“ у којој говори о потонућу речног брода „Ниш“, највећем бродолому у историји Србије. Бродолом брода „Ниш“, којег су прозвали српски Титаник, десио се 9. септембра 1952. код Ратног острва. У то време вршена је поправка тада јединог београдског моста преко Саве, поред којег су постављени понтони који су повремено размицани ради проласка бродова из Земуна у Београд и у супротном смеру.Превоз преко реке обављали су два мала брода, „Ниш“ и „Загреб“. Они су били капацитета око 60 путника, сваки, али су због великих потреба грађана, узимали и много више. Тога дана запретило је велико невреме, па је „Ниш“ добио одобрење да крене раније како би избегао олују.Кад је претрпани брод кренуо, многи су били љути јер нису стигли на превремени полазак.Најбржи су били млади људи који су утрчали у потпалубље, а оно старијих људи који су успели да се укрцају остало је на палуби.Убрзо је настало страшно невреме које је преврнуло претоварени брод,са којег је река узела 126 жртава, махом младих људи из потпалубља. Касније се као један од разлога ове трагедије помињала и замена мотора брода и уградња дизел мотора пар дана раније, али и продубљавање и чишћење речног корита које је стварало водене струје. Било како било, трагедија која се догодила пуна је тешких личних судбина. Десило се да су се игром судбине спасили и неки непливачи, а утопили пливачи спортисти. Помиње се случај неког мајора који је угледао дечака како плута окренут лицем према води, а он га је, мислећи да је то његов син, извукао  на обалу где је видео да је спасао непознато дете док су његова жена и син завршили у олујној реци.Случај је хтео да је наш познати глумац Миодраг Радовановић- Мргуд остао на животу зато што је закаснио због ранијег поласка брода и тако се спасао извесне смрти. Аутор књиге каже да је, претурајући по архивима, тражио вести о трагедији на насловницама тадашње штампе, али је пронашао само кратки текст у тзв. шареним странама. То је, по његовом мишљењу, из разлога што је 10. септембра обележаван Дан „непотопиве“ ратне морнарице, па су жртве остале непоменуте, као да их није ни било.
Говорећи о својој књизи „Ноћ Архангела“, Арсић прати судбину потомака убица и организатора убиства вожда Карађорђа. Њих су задесиле невероватне трагичне судбине.
У једној својој књизи Влада Арсић се пита да ли би се нешто променило у судбини бивше земље да краљ Александар није убијен у Марсељу. Он сам на то одговара да не би, јер је краљ у Француску отишао са 46 килограма и канцером који је метастазирао готово по свим унутрашњим органима.
Влада Арсић је вешто држао пажњу публике која готово није ни приметила да је све време говорио о књигама чије представљање није ни најављено.
Тада је дошла на ред књига „Невиђена Србија-Најлуђе сторије из наше историје“, за коју је аутор рекао да би се  свих 90 прича које убухвата  књига, могло подвести под рубрику „Веровали или не“ и да су настале готово случајно у току његовог вишегодишњег истраживања разне архивске грађе у којој је тражио неке друге ствари.Успут је наилазио на необичне, заборављене и сакривене приче из наше историје и савременог доба. Тако је сакупио неких 70 несвакидашњих прича, а осталих 20 је тешком муком „ишчупао“ причајући пред људима неке од забележених, пропитујући их да ли су у свом крају чули нешто занимљиво и заборављено.
Свака од 90 прича занимљива је на свој начин и привлачи пажњу читалаца и  слушалаца. Између осталих, ту је прича о железничкој станици у Ивањици која је изграђена „за сваки случај“ у време изградње пруге Београд- Бар, а која кроз Ивањицу није ни прошла. Ту је и прича о Савском мосту испод којег тече река Ибар, о планини Путник у Америци која је добила име по војводи Путнику, о томе како је војвода Радомир Путник сахрањен тек седам година по његовој смрти, о кривом торњу у Београду, о уврнутим шљивама у Пролом Бањи…Занимљива је прича о индијанском поглавици Бику Који Седи, Буфало Билу и Каламити Џејн који су као чланови циркуске трупе 1906.године гостовали у Панчеву, али не и у Београду који је тада био у другој држави. Читаоцима ће свакако бити занимљиво да открију зашто се крије чињеница да црква слави Милански едикт, а свесно скрива чињеницу да је први едикт о верској толеранцији потписан две године раније на територији данашње  Србије. Постоји и прича о кориди одржаној на Ташмајдану на којој је публика навијала за бикове, а не за тореадоре…Све у свему, било је то вече за памћење и подстицај за публику да почне да се бави занимљивим стварима и догађајима који нас окружују и да их отргнемо од заборава.
 Текст и фотографије: Стево Диклић

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here