Интервју са Богданом Дашићем, добитником награде “Неде Деполо”: Препознавање једнакости било је кључно

0
209

Врдничанин Богдан Дашић је, заједно са колегиницом Аном Мијушковић, победио на овогодишњем конкурску за студентску награду „Неда Деполо“, коју Радио Београд 2 додељује сваке године за креативни допринос радио изразу. Ауторски печак остаће препознатљив на документарној репортажи „Могу и хоћу“.

Богдан, као студент журналистике у Новом Саду, апелује управо на упорност и истрајност једне младе професроке српског језика и књижевности која је особа са инвалидитетом.„То је једна млада и образована девојка, пуна оптимизма, која је постала професорка српског језика и књижевности, и која је оспорила све прогнозе лекара“, рекао је Богдан у разговору за наш сајт.

Поред награде и намере да скрене пажњу на то да су особе са инвалидитетом људи са истим потребама као и они који не живе са таквим хендикепом, поред намере да прикаже упорност и истрајност у контексту једне приче кроз ненападну сентименталност, Богдан је само један обичан младић који се труди да дипломира, у слободно време фотографише и пише, а боравио је у Мађарској као студент који је изабран да један семестар слуша шпански.

Попричала сам са Богданом и о медисјком изражавању које је за њега најпогодније, о статусу особа са инвалидитетом и њиховој дискриминацији, а за почетак је битно видети Јасну Крсмановић онако како је он то успео.

Документарна репортажа “Могу и хоћу” препозната је као радио приказ са изразитим ауторским печатом. У сржи приче је Јасна Крсмановић, особа са инвалидитетом. Без обзира на то, она је професорка српског језика и књижевности, песникиња, жели да буде глумица… Како је текла њена борба?
Њена борба, и борба њене мајке, почела јејош у породилишту, када су лекари услед дијагностиковане дечје и церебралне парализе саопштили да она неће бити дете које је способно за било шта. Јасно је да је њена мајка у тим тренуцима била сломљена, али оно што је важније од тога јесте то што је она напустила породилиште сигурна у то да ће их једног дана демантовати. Тако је љубав изнедрила инат и жељу за борбом, који су после много операција, рехабилитација и рада на физичким и интелектуалним способностима начинили Јасну онаквом каква је данас. То је једна млада и образована девојка, пуна оптимизма, која је постала професорка српског језика и књижевности, и која је оспорила све прогнозе лекара. Креће се и даље уз помоћ колица, али одлучна је у томе и да прохода. Њена прича се на неки начин може посматрати и као рефлексија живота великог броја особа са инвалидитетом. Они воде свакодневну борбу која није борба са инвалидитетом, јер се са њим живи и бива једнако срећан, тужан, разочаран, насмејан као и сви други… Та борба је борба са законима, државним (не)уређењем и друштвом које читаву ситуацију додатно отежава.

У саопштењу стручног жирија пише да сте пажњу публике привукли без “нападне сентименталности”. Сматраш ли да је емпатија, односно емоција, па и та ненападна сентименталност, то што је додало “оно нешто” причи коју сте колегиница и ти приказали слушаоцима?
Управо тако. Мислим да је ненападна сентименталност била кључна. Када се раде овакве теме, новинари неретко заузимају супериорнији став у односу на особу са којом разговарају, и причу углавном поведу у правцу патетике. Ми смо од старта знали да је то апсолутно погрешно, и да је наша саговорница најпре девојка која има три збирке песама и која је прва у генерацији завршила мастер рад, а не особа са инвалидитетом. Први и основни корак којим смо избегли нападну сентименталност био је посматрање саговорнице кроз њене поменуте квалитете, а не кроз инвалидитет. Он свакако постоји, то је неоспорно, али никако не сме бити њена „лична карта“, односно нешто кроз шта ће се посматрати њена целокупна личност. Мислим да је управо препознавање те једнакости међу нама било кључно за ову награду. Они не смеју бити посматрани као инфериорне особе са посебним потребема. Погрешно је и ословљавати их као „особе са посебним потребама“, јер њихове потребе нису посебне, већ исте као и свачије, само што се због свих, углавном наметнутих тешкоћа теже задовољавају.

Како објашњаваш да су, углавном, сви осетљиви на приче и живот особа са инвалидитетом, али да пракса и даље показује дискриминацију?
Не знам како бих то другачије дефинисао него као лицемерје. Многи који су осетљиви на овакве приче, први су који ће рећи „не дај боже никоме“ и наставити да воде своје животе у којима апсолутно нема места за особе са инвалидитетом. Морамо схватити да су они људи који су апсолутно једнаки са свима, који имају потребу да се спријатеље, да заволе, да имају односе са партнерима(!), да имају породицу, који воле да изађу у кафић, биоскоп, позориште… Они нису тек тако неки људи из прикрајка које треба жалити и за које треба послати СМС с времена на време. С њима треба проводити време, спријатељити се, и покушати на све могуће начине извршити инклузију. Имам неколико пријатеља који су рођени са инвалидитетом, и сигуран сам да нам могу одржати бројне лекције о људскости.

Сматраш ли да је дискриминација у том случају узела маха?
Нисам сигуран да ли је узела маха, или је увек у истом залету. Ако погледамо бројне законе, на пример Закон о забрани дискриминације особа са инвалидитетом, или Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, видећемо гомилу исписаних реченица чија је сврха и даље под знаком питања. Једна од тих реченица казује да сваки послодавац који послује дуже од две године и који има више од 20 запослених, мора да има у радном односу барем једну особу са инвалидитетом. Послодавац који има 50 и више запослених дужан је да има у радном односу најмање две особе са инвалидитетом, и тако даље. Ако се осврнемо око себе, видећемо да математика није баш таква. Имамо пример и из Јасниних школских дана. Упркос бројним тестирањима која су показала да је на једнаком интелектуалном нивоу са вршњацима, директор основне школе јој није дозволио да крене у пети разред са својим одељењем. Упркос писању писма директору, и молбама да настави школовање, по цену да увек добија најниже оцене, молба није услишена. Она је тако изгубила две године док се није изборила за своје право. Посебна прича су и путеви, рампе, необезбеђени прилази установама, непоседовање лифтова, због којег је, између осталог, морала да оде у Црну Гору како би похађала средњу школу…

Да ли је радио твоја омиљена форма медијског изражавања? Зашто?
Радио јесте мени врло драга форма изражавања, али стоји раме уз раме са телевизијом. Предност коју бих ипак дао радију јесте та једнодимензионалност, односно могућност сваког слушаоца да развије посебну слику у глави док га слуша (ако говоримо искључиво о традиционалном радију, а не о интернетском).

Фотографија је начин изражавања која у великој мери испуњава твоје време. Шта радио и фотографија имају заједничко?
На први поглед радио и фотографија немају много тога заједничког. Са једне стране имамо радио као слепи медиј, који емитује и музику, и звук, и тишину, али нема слику. Са друге стране имамо појам фотографије, где само једна фотографија може да каже исто колико и цела радијска емисија. Ипак, оно што их спаја јесте уметност која се прожима свуда. Уколико имате идеју, и радијска форма и фотографија могу бити добар начин да се изразите.
Оно што их такође спаја, технички, јесте медијска конвергенција. Тренутно смо у времену мултимедија, те у једном хипертексту (било којој објави на неком порталу) можемо имати и аудио записе који су одлика радија, а одмах поред тога можемо имати и фотографију која ближе појашњава тон, или говори нешто за себе. На тај начин новинари, и било ко други, имају могућност комбиновања, као и могућност да максимално изразе своју замисао, креативност, таленат…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here